Историја технологије ковања цеви је веома дуга, а њена основна идеја може се пратити још из неолитског доба када су људи почели да користе метале.
Прва фаза: Древно ручно ковање
Од краја неолитског доба до око 2000. године пре нове ере, Кина је већ примењивала технике хладног ковања за израду алата. Ручно кување природних метала попут црвеног бакра и метеорског гвожђа за израду алата и оружја, ово је био најпримитивнији облик пластичне деформације.
Друга фаза: Увођење механичке снаге
После 14. века, животињска снага и снага воде су коришћене за рад чекића.
Године 1842, први парни чекић је изумен у Великој Британији, што је означило улазак ковања у еру моторних машина.
Извор енергије је еволуирао од људске снаге до природних сила и снаге паре, значајно побољшавајући капацитет ковања.
Трећа фаза: Формирање и развој модерних техника ковања
До краја 19. века, основне категорије модерних машина за ковање (као што су парни чекићи и пресе) биле су успостављене.
Средином и крајем 19. века, браћа Манесман су изумела метод косог ваљања, што је унапредило производњу бешавних челичних цеви и других цевних фитинга.
Почетком 20. века, вруће ковање се брзо развијало како би задовољило захтеве аутомобилске индустрије.
Средином 20. века, ефикасни и прецизни процеси попут хладног ковања и прецизног ковања били су широко усвојени.
Степен механизације и аутоматизације се повећао; појавили су се специјализовани процеси (као што је косо ваљање за пробијање цевних фитинга); и почела је тежња за прецизним, ефикасним и минималним методама обраде сечењем.
Четврта фаза: Савремена прецизност и аутоматизација
Од средине 20. века до данас, актуелни трендови развоја.
Дубока примена рачунарских и аутоматизационих технологија; развој нових процеса као што су прецизно ковање и изотермно ковање; тежња ка флексибилној производњи ради прилагођавања вишеваријантној и малосеријској производњи.
Време објаве: 09. фебруар 2026.
